Sigurno ste nekada imali veliku životnu dilemu. Šta ste tada uradili? Kako ste "presekli"? Da li ste, možda, pisali dnevnik i tako pomogli sebi? Ako niste, posle čitanja knjige koja je nedavno izašla iz štampe, možda ćete i vi baš tako rešavati svoje velike nedoumice. "Pisma embrionu" su istinita priča upravo o tome...
"Ne, nije bio za mene. Da jeste, ti bi bio rođen, a ja bih bila debela mama sa vanglom kolača i srećna u ljubavi. A ne uplakana ranjena zvijer koja piše knjigu – pisma zamrznutom Embrionu, koga voli već četiri godine i ne uspijeva da nađe snage i načina da ga rodi."
Ovo je samo jedan od odlomaka iz knjige "Pisma embrionu” autorke Jasne Kaluđerović, koju je za srpsko tržište objavila izdavačka kuća "Čigoja štampa" iz Beograda.
Posle bolnog razvoda, jedini preostali embrion iz poslednjeg pokušaja vantelesne oplodnje ostao je zamrznut. Tri godine nakon razvoda majka počinje da vodi dnevnik pokušavajući da odluči šta da uradi sa njim. Oseća odgovornost da mu pruži priliku da živi, ali više ne želi dete sa svojim bivšim mužem… Zato će dugo pisati pisma embrionu, pokušavajući da donese odluku… Da li embrion ima pravo na život? Kako će se to uklopiti u njen novi privatni i profesionalni život? Šta je potrebno da bi se donela odluka?
"Na prvi pogled, Kaluđerovićeva iskazuje ličnu dilemu i borbu za majčinstvo, međutim, čitajući ispisana pisma, čitalac dolazi do jednog mnogo dubljeg uvida o izboru, ili bolje reći, pravu na izbor života", rekao je na promociji knjige u punoj Sali Biblioteke grada Beograda, prof. dr Aleksandar Jerkov, teoretičar i istoričar književnosti, koji je istakao i to da je "autorka veoma vešto odgovorila izazovu pisanja, posebno što je izabrala formu epistolarnog romana čime je stavila svakog čitaoca u poziciju kome se obraća“.
Sa mišljenjem Aleksandra Jerkova saglasna je bila i Olivera Vučetić Šafar, profesorka srpskog jezika i književnosti, koja ističe da motiv "neostvarenog majčinstva poznaje brojne obrade u književnosti koje sežu još od Starog zaveta: "U Pismima embrionu Jasne Kaluđerović, obrada navedenog motiva pruža novi uvid, opterećen donekle istim etičkim pitanjima, ali sada kroz promišljanje savremene žene u novonastaloj situaciji koju nosi savremeno doba. Autorka nam hrabro dozvoljava da pratimo mučnu igru njene savesti završivši je odgovorom na pitanje da li je u njenom slučaju blagoslov rođenje ili nerađanje.”
"Pisma embrionu" je prva knjiga Jasne Kaluđerović, a direktora izdavačke kuće "Čigoja štampe", Neva Saravija, kaže da su oni "ponosni što su imali priliku da javnosti predstave delo koje hrabro preispituje granice emotivnih, moralnih i društvenih dilema kroz dirljivu epistolarnu formu".
Jasna Kaluđerović je rođena u Beogradu, 1978. godine, detinjstvo je provela u Nikšiću u Crnoj Gori. Diplomirala je računarstvo na Univerzitetu u Beogradu, gde živi i radi kao IT konsultant. Od 2015. do 2018. godine, u periodu dubokog ličnog preispitivanja i donošenja ključnih životnih odluka, nastao je njen prvi autobiografski roman "Pisma embrionu“, za koji kaže da je "zatvorio krug".
"Trebalo mi pet godina da smognem snage da donesem pravu odluku, ali zato kroz knjigu imam priliku da olakšam drugima da donesu svoje prave odluke i da spomenem i tuđe zamrznute embrione. Mnogo ih je. Dugo sam razmišljala o tome da li da knjigu objavim pod pseudonimom ili pod svojim imenom. Kad sam se odlučila da ću objaviti pod svojim imenom, neke djelove sam obrisala. Mislim da čitaoci tačno mogu da osjete koji dio je zamagljen i izostavljen. E sad, da li sam i pogriješila u procjeni, vrijeme će pokazati“, kaže autorka.
I dok se i sami ne upustite u čitanje "Pisma embrionu", dok ne otkrijete na kraju kakvu je odluku Jasna Kaluđerović donela, ali i otvorite svoje lične dileme i nedoumice, izvolite još nekoliko odabranih citata iz ove knjige, koja otvara važne i veoma aktuelne teme majčinstva i roditeljstva u 21. veku, s obzirom na to da se ne obraća samo ženama već je podjednako važna i za muškarce koji planiraju potomstvo, ali i već ostvarenim roditeljima kojima će pomoći da bolje shvate i saosećaju sa onima koji na tom putu nailaze na neplanirane prepreke i izazove.
Ćao Pasuljčiću,
Nisam ti dugo pisala. Mislila sam na tebe često. Tako, padneš mi na pamet. Zamislim te tamo negdje kako čekaš, zamrznut i sam, a opet moj i voljen. Riješila sam da te ne rađam sigurno do sledećeg jula i tako sam nekako i prestala da ti pišem. Nema više dileme da li treba da budeš rođen: treba. Da li znam kad i kako: ne znam.
Stavljen si na freeze. Projekte tako stave na freeze kad ne znaju šta će s njima. Ne zamrznu ih stvarno kao tebe na niskoj temperaturi u zamrzivaču, ali odluku o njihovoj daljoj sudbini odlože za neke pametnije dane. Freeze. Kako to zvuči nekako strano, engleski, čudno. Možda ti i želiš da budeš rođen, ali šta da ti radim. Tako ti je. Treba to, ali ne znam kako, ne znam kad, ne znam da li može i da li se uopšte isplati. U tom slučaju, čak i najbolji menadžer može se odlučiti na freeze.
Nisi samo ti na freeze. I ja sam. Pojma nemam šta hoću od sebe, od ljudi, od posla, od ljubavi i od života. Lutam i lunjam između ideja, predstava i pravaca. Mijenjam ih svaki čas. Sad je oktobar, a ja sam od juna promijenila sto planova. Htjela sam tebe da rađam, pa nisam, pa sam htjela da budem preduzetnik, freelancer, pa sad opet neću, ma svašta nešto.
Ima tih nekoliko noći u životu kojih se sjećaš živo, kao da su bile juče. Gubiš predstavu o vremenu i godinama. Važnost tih noći je uvijek ista. Neizbrisiva. Neprevaziđena. Nezaboravljena.
Zabavljam se. Brojim žice, brojim dane. Imam mustru za džemper, za život još ne….Totalni freeze sistema, moj Embriončiću!
Strešću sa sebe svu sigurnost svijeta, onu koja mi je još bila preostala. Kao da je sigurnost neka prašina koja je popadala po meni. Nemam muža na kog mogu da se oslonim. Nemam uopšte bilo kakvog muškarca da mi bar glumi oslonac. Ako plačem, plačem sama. Mogu o tome i knjigu izgleda da napišem.
